Мехурићаста фолија је коришћена за украшавање зидова, Листерин течност за испирање уста је коришћена као хируршки антисептик, а прва веб камера је пратила једну ствар – да ли у кувалу још увек има кафе. Историја технологија и производа које данас узимамо здраво за готово пуна је неочекиваних случајности, неуспелих експеримената и идеја чији је прави потенцијал откривен тек годинама касније. Изабрали смо девет производа чије би вас порекло могло изненадити.
Мехурићаста фолија је требало да буде модерна тапета
Када већина људи данас помисли на мехурасту фолију, прво помисле на пакет који садржи електронику или другу крхку робу. Али њена првобитна намена је била потпуно другачија. Године 1957, инжењери Алфред Филдинг и Марк Шаванес покушавали су да направе нову врсту пластичних тапета. Залепили су два слоја пластике заједно како би оставили мехуриће ваздуха између њих. Резултат је требало да служи као модерна зидна декорација.
Али купци нису били много заинтересовани за тапете са мехурићима. Креатори су потом покушали да понуде материјал као изолацију, али ни ова идеја није била баш успешна. Прави пробој се догодио када се показало да мехурићи ваздуха могу савршено заштитити крхке предмете током транспорта. Неуспешне тапете су тако постале један од најпознатијих материјала за паковање на свету.
Листерин првобитно није био течност за испирање уста.
Листерин је данас најпознатији као течност за испирање уста, али његова историја је много занимљивија. Производ је настао у 19. веку и првобитно је развијен као антисептик. Његово име се односи на британског хирурга Џозефа Листера, који је промовисао употребу антисептичких метода у хирургији. Листерин је постепено коришћен у разне сврхе и тек касније је постао производ намењен првенствено за негу усне дупље.
То је леп пример производа чија се употреба данас значајно разликује од онога што су његови творци првобитно намеравали.
Пост-ит је настао због неуспелог лепка
Прича о чувеним жутим лепљивим папирићима почела је 1968. године у компанији 3М. Хемичар Спенсер Силвер радио је на развоју веома јаког лепка. Али експеримент се обио о главу. Уместо изузетно јаког лепка, створио је супстанцу која је само слабо држала и могла се више пута лепити и љуштити. Силвер је имао занимљив изум, али дуго није имао појма за шта би се могао користити.
Његов колега Артур Фрај је пронашао решење. Био је нервозан што су папирне ознаке стално испадале из његове књиге. Зато је дошао на идеју да користи Силверов лепак, који је држао ознаку на страници, али је истовремено олакшавао њено уклањање. Након неуспешног покушаја да направи суперлепак, он...oneц је постао један од најпознатијихancпроизвода из историје.
Суперлепак је настао током истраживања материјала за нишане оружја.
Стварање цијаноакрилатног лепка, који данас познајемо као суперлепак, такође је било углавном случајно. Године 1942, хемичар Хари Кувер је био укључен у истраживање материјала који би били погодни за израду провидних пластичних нишана. Током својих експеримената наишао је на цијаноакрилате.
Били су практично бескорисни за оригинални пројекат. Материјал је био изузетно лепљив и лепио се за скоро све са чиме је дошао у контакт. Тек неколико година касније, Кувер је схватио да овај очигледни недостатак може бити огромна предност. Резултат је био изузетно јак лепак који се потом проширио на домаћинства и индустрију.
Селотејп је требало да заштити војну муницију
Вишенаменска лепљива трака позната као селотејп сада је симбол брзих поправки. Људи је користе за поправљање практично свега, од црева до аутомобила и кућних апарата. Али њена историја је везана за Други светски рат.
Америчкој војсци је била потребна издржљива трака која би могла да заштити кутије за муницију од воде и влаге. Резултат је била јака, водоотпорна трака коју су војници могли лако да откину ручно. Међутим, војници су брзо открили да је трака корисна и за поправку војне опреме. После рата, почела је да се користи у цивилном сектору, постепено постајући један од најсвестранијих алата икада.
ВД-40 је направљен за ракете
Плаво-жута лименка WD-40 може се наћи у млинуoneрадионице и домови. Међутим, првобитна намена овог производа била је много амбициознија. Педесетих година прошлог века, компанија Rocket Chemical Company радила је на производу који би заштитио металне делове од корозије и истиснуо воду.
Наводно је програмерима требало четрдесет покушаја да смисле праву формулу. Одатле потиче назив WD-40 – Water Displacement, 40th Formula. Производ је, између осталог, коришћен у производњи ракета Атлас. ЗапосленancМеђутим, постепено су открили да је производ користан и за широк спектар уобичајених поправки. Од производа повезаног са ракетном индустријом, постао је производ који се сада може наћи практично широм света.
Микроталасна пећница је изумљена захваљујући отопљеној чоколади
Једна од најпознатијих прича о случајном открићу догодила се 1945. године. Амерички инжењер Перси Спенсер радио је са радарском технологијом и магнетронима. Док је радио, приметио је нешто чудно. Чоколада коју је носио почела је да се топи.
Спенсер је почео да експериментише са другим намирницама и открио је да микроталасно зрачење може веома брзо да загреје храну. Технологија која је првобитно била повезана са радарским системима постепено је довела до потпуно новог начина припреме хране. Прве микроталасне пећнице биле су огромне и скупе машине које су мало личиле на данашње компактне апарате. Међутим, принцип њиховог рада био је заснован на Спенсеровом неочекиваном открићу.
Прва веб камера је гледала лонац за кафу
Данас користимо веб камере за видео позиве, пословне састанке и стримовање. Али прва чувена веб камера је настала због много баналнијег проблема. Научници са Универзитета у Кембриџу су делили џезву за кафу у својој рачунарској лабораторији. Проблем је био у томе што су људи морали да уђу у собу само да виде да ли је остало кафе.
Истраживачи су стога усмерили камеру ка чајнику и пренели слику путем рачунарске мреже.ancи даље су могли да провере статус своје кафе, а да не устају од рачунара. Такозвани лонац за кафу „Тројанска соба“ касније је постао интернет легенда и једна од најпознатијих прича раног интернета.
Неки од највећих изума настали су потпуном случајношћу
Приче о мехурастој фолији, лепљивим папирићима, микроталасној пећници и првој веб камери имају једну заједничку ствар. Њихови творци су често првобитно решавали потпуно другачији проблем. Неки пројекти су у почетку чак деловали као потпуни неуспех. Слаб лепак је био бескористан, пластичне тапете нису биле занимљиве, а камера која прати џезву за кафу могла је деловати као бескорисна играчка.
То је способност да се на неуспели експеримент сагледа другачије, алиoneц је довело до стварања производа и технологија које данас користе милијарде људи. И можда најзанимљивији део целе приче јесте то што су нека од највећих технолошких достигнућа у историји почела као грешка, несрећа или решење проблема који је имао мало везе са њиховом тренутном употребом.
